Вукосав Делибашић | Осам хаикуа

❁

у магли сна~

отац коси долове~

а њега нема

 

❁

испод Румије

вечерас се дружимо

пас~ море и ја.

 

❁

kroz gustu šumu~

crna noć u očima

samog putnika

 

❁

очи у очи

два бика се гледају

треба кренути

њима није до борбе

а руља их подстиче

❁

око фењера

лептирице играју

последњи танго

 

❁

немирно лишће

а вјетра ни у трагу~

причају јасике

❁

подиже пушку~

пуцањ угаси свјетлост

у вучјем оку

 

❁

претече срндаћ

намјеру старог ловца~

бржи је живот

 

~ Из књиге ~

Хаику и друге форме јапанске поезије МОЈ МОМЕНАТ

(умјесто биографије)

Сад. Баш сад, у овом моменту, лутам сјенкама прошлости. Тражим се у темељима куће прађедовске. Тумарам зараслим стазама и заборављеним путевима. Завирујем у приче недопричане, у снове недосањане, у мисли заробљене у ријечима неизговореним. Пребирам по временским олујама, по динама мог пијеска, животу наслаганом, у зидовима озиданим жуљевитим рукама предака. Тражим се у књигама прочитаним. Али сва прошлост ђелимично сачувана у мојим реминисценцијама, коју у нечему проналазим сад, у овом моменту. Будућност је неизвјесна и недокучива, стварност је ово једино сад, које овога момента у оку заискри и сва чула усмјери ка датом тренутку, који се неће поновити никада, ама баш никада да га видим на исти начин како га сада видим. Не значи то да ја никада раније нијесам изговорио сад и да га нећу изговорити, али то није ово сад, које се може из ока на папир пресликати и сачувати, што значи сад је једно, једино и непоновљиво. Немам ја више времена дозвољавати другима да гуше мој моменат. Дошло је вријеме да почнем мислити по диктату сопствене душе. Можда се пронађем у књигама тек написаним. У овоме сад…у мом моменту.