 |
| Plaza Ramón Sijé, Orihuela: Hernandez recituje Elegiju posvećenu najboljem prijatelju, pjesniku Ramónu Sijé koji je umro u 22 godini života. |
Migel Ernandes (Miguel Hernández Gilabert, Orihuela, 1910 - Alicante, 1942) jedan je od velikih španskih pjesnika XX vijeka. Pripisan je generaciji '27. Rođen je u skromnoj seoskoj familiji u Orihueli 1910. Do petneste godine obrazovao se u jezuitskoj školi gđe se prvi put sreo sa Gongorinim stihovima. Nadahnut njegovom poezijom poželio je i sam da bude pjesnik. Zbog ekonomske situacije u rodnoj kući morao je prekinuti školovanje. Sa tim nije prestao njegov interes za poeziju. Čuvajući stado koza u planinama Alikantea čitao je antičke pjesnike i španske klasike. Svoje prve stihove objavio je u novinama El Día de Alicante i El Pueblo de Orihuela. Učestvuje na lokalnim književnim skupovima koje organizuje njegov prijatelj Ramon Sije. Tamo upoznaje Josefinu Manresu, koju će kasnije oženiti. Ona će biti inspiracija za mnoge njegove pjesme. Sa dvadeset četiri godine putuje u Madrid, upoznaje Vicenta Aleiksandra, Pabla Nerudu, Lorku, Albertija i druge umjetnike. Svojom prirodom seoskog mladića i stihovima stiče veoma brzo veliku popularnost. Sa Nerudom pokreće časopis Cabalo Verde para la Poesía (Zeleni konj). Marksističke ideje čileanskog pjesnika imale su veliki uticaj na Migela. 1936. godine pristupio je Komunističkoj partiji Španije.
Kada je 18. jula 1936. godine izbio fašistički ustanak Migel je odmah stao na stranu naroda. Njegova poezija u borbi protiv frankista sa snažnim akcentima, neposredna i jezgrovita bila je bez premca. Ona je doprinijela buđenju i mobilizaciji masa za borbu. Ljubav prema pravdi i narodu snažno se odrazila u njegovim stihovima. Tokom rata objavljuje pjesme u časopisima El Mono Azul, Hora de España i Nueva Cultura. Pjesme otpora recituje u rovovima, na barikadama opkoljenih gradova i pred neprijateljskim linijama. Smrt njegovog prvog sina 1938. zbog neuhranjenosti i rođenje drugog 1939. imali su odjeka u njegovim pjesmama.
Portugalska književnica Tatiana Faia za Ernandesa, na prvom mjestu kaže da je bio heroj. On je zaista heroj jer se borio na pravoj strani života. Ali, on je heroj i poetske riječi. Njegova poezija nije došla iz ničega. Bez višeg obrazovanja u školi, on je sam stekao znanja o poeziji i knjževnosti uopšte. Kad je stigao u Madrid, njegova neugasiva zvijezda odmah je zasijala na poetskom nebu Španije i još uvijek sija.
O čemu je Hnandez pisao, u eseju o njemu, Tatiana Faia kaže sljedeće:
"Hernandéz je pisao o svemu o čemu bi pjesnik trebao pisati: prijateljstvu, ljubavi, strasti, otporu, ružnoći ljudskog zla, ljepoti drveća i voća, povezanosti čovjeka i prirode, nepravdi, smrti, siromaštvu i pobuni protiv svega čega se pristojno ljudsko biće mora pobuniti. Slike koje nalazimo u njegovim pjesmama vraćaju svijet u njegov intenzitet, na tajanstvenu, senzualnu stranu, gdje nemir postaje način života.
Poslije pada Madrida 1939. godine Ernandes je pokušao da dobije azil u čileanskoj ambasadi. Uhvaćen je na portugalskoj strani granice i vraćen u Madrid. 1940. godine osuđen je na smrt. Pod pritiskom međunarodne javnosti presuda je preinačena u kaznu od 30 godina zatvora, a potom u kaznu od 20 godina i jedan dan. Na promjenu presude uticala je međunarodna javnost. Ernandes je nastavio da stvara u frankističkim tamnicama. Za tri godine promijenio je 18 zatvora, izložen vaškama, buvama, bolestima i mučenjima svake vrste. To premještanje iz zatvora u zatvor robijaši su nazvali zatvorski turizam. Umro je 28. marta 1942. godine u zatvoru Alikante od komplikacija uzrokovanih tifusnom groznicom.
“Pravi uzrok njegove smrti bio je borba protiv fašizma na bojnom polju i na polju ideja kroz svoje članke i pjesme. Njegova zaostavština je bila prešućena godinama i tek kada je demokratija bila obnovljena, Španci su mogli čitati stihove jednog od najbriljantnijih umova generacije '27. Bio jedan od najcrvenijih antifašističkih pjesnika. Njegovi stihovi i dalje smetaju dijelu društva kojie još uvijek teško osuđuje Frankovu diktaturu. I, vrijedi podśetiti da presuda koja je koštala života Miguela Hernándeza i danas je pravosnažna i pravomoćna. Migel Ernándezs nije ubijen, kao drugi. U njegovom slučaju, nagnali su ga da umre. Držali su ga u zatvoru godinama pokušavajući da ga nagovore da se odrekne svojih principa. Migel nikada nije odustao. Bio je hrabar pjesnik i borac. Bilo mu je jasno da je za poraz fašizma neophodno oružje, ali i snažan kulturni front", Julia Hidalgo, članica Centralnog komiteta Komunističke partije Andaluzije.
 |
| Portret Migela Hernándeza koji je napravio Antonio Buero Vallejo 1940. godine, kada su obojica bili u zatvoru Ocana. |
 |
| Miguel Hernández i Vicente Aleixandre |
Ovdje ću pjesnika Migela Ernandesa predstaviti sa dvije pjesme na špansko jeziku. Na našem, novoštokavskom govoru, na mreži je malo prevoda.
Elegía
(En Orihuela, su pueblo y el mío, se
me ha muerto como del rayo Ramón Sijé,
con quien tanto quería.)
Yo quiero ser llorando el hortelano
de la tierra que ocupas y estercolas,
compañero del alma, tan temprano.
Alimentando lluvias, caracolas
y órganos mi dolor sin instrumento,
a las desalentadas amapolas
daré tu corazón por alimento.
Tanto dolor se agrupa en mi costado,
que por doler me duele hasta el aliento.
Un manotazo duro, un golpe helado,
un hachazo invisible y homicida,
un empujón brutal te ha derribado.
No hay extensión más grande que mi herida,
lloro mi desventura y sus conjuntos
y siento más tu muerte que mi vida.
Ando sobre rastrojos de difuntos,
y sin calor de nadie y sin consuelo
voy de mi corazón a mis asuntos.
Temprano levantó la muerte el vuelo,
temprano madrugó la madrugada,
temprano estás rodando por el suelo.
No perdono a la muerte enamorada,
no perdono a la vida desatenta,
no perdono a la tierra ni a la nada.
En mis manos levanto una tormenta
de piedras, rayos y hachas estridentes
sedienta de catástrofes y hambrienta.
Quiero escarbar la tierra con los dientes,
quiero apartar la tierra parte a parte
a dentelladas secas y calientes.
Quiero minar la tierra hasta encontrarte
y besarte la noble calavera
y desamordazarte y regresarte.
Volverás a mi huerto y a mi higuera:
por los altos andamios de las flores
pajareará tu alma colmenera
de angelicales ceras y labores.
Volverás al arrullo de las rejas
de los enamorados labradores.
Alegrarás la sombra de mis cejas,
y tu sangre se irán a cada lado
disputando tu novia y las abejas.
Tu corazón, ya terciopelo ajado,
llama a un campo de almendras espumosas
mi avariciosa voz de enamorado.
A las aladas almas de las rosas
del almendro de nata te requiero,
que tenemos que hablar de muchas cosas,
compañero del alma, compañero.
Las cárceles
I
Las cárceles se arrastran por la humedad del mundo,
van por la tenebrosa vía de los juzgados:
buscan a un hombre, buscan a un pueblo, lo persiguen,
lo absorben, se lo tragan.
No se ve, que se escucha la pena de metal,
el sollozo del hierro que atropellan y escupen:
el llanto de la espada puesta sobre los jueces
de cemento fangoso.
Allí, bajo la cárcel, la fábrica del llanto,
el telar de la lágrima que no ha de ser estéril,
el casco de los odios y de las esperanzas,
fabrican, tejen, hunden.
Cuando están las perdices más roncas y acopladas,
y el azul amoroso de las fuerzas expansivas,
un hombre hace memoria de la luz, de la tierra,
húmedamente negro.
Se da contra las piedras la libertad, el día,
el paso galopante de un hombre, la cabeza,
la boca con espuma, con decisión de espuma,
la libertad, un hombre.
Un hombre que cosecha y arroja todo el viento
desde su corazón donde crece un plumaje:
un hombre que es el mismo dentro de cada frío,
de cada calabozo.
Un hombre que ha soñado con las aguas del mar,
y destroza sus alas como un rayo amarrado,
y estremece las rejas, y se clava los dientes
en los dientes del trueno.
II
Aquí no se pelea por un buey desmayado,
sino por un caballo que ve pudrir sus crines,
y siente sus galopes debajo de los cascos
pudrirse airadamente.
Limpiad el salivazo que lleva en la mejilla,
y desencadenad el corazón del mundo,
y detened las fauces de las voraces cárceles
donde el sol retrocede.
La libertad se pudre desplumada en la lengua
de quienes son sus siervos más que sus poseedores.
Romped esas cadenas, y las otras que escucho
detrás de esos esclavos.
Esos que sólo buscan abandonar su cárcel,
su rincón, su cadena, no la de los demás.
Y en cuanto lo consiguen, descienden pluma a pluma,
enmohecen, se arrastran.
Son los encadenados por siempre desde siempre.
Ser libre es una cosa que sólo un hombre sabe:
sólo el hombre que advierto dentro de esa mazmorra
como si yo estuviera.
Cierra las puertas, echa la aldaba, carcelero.
Ata duro a ese hombre: no le atarás el alma.
Son muchas llaves, muchos cerrojos, injusticias:
no le atarás el alma.
Cadenas, sí: cadenas de sangre necesita.
Hierros venenosos, cálidos, sanguíneos eslabones,
nudos que no rechacen a los nudos siguientes
humanamente atados.
Un hombre aguarda dentro de un pozo sin remedio,
tenso, conmocionado, con la oreja aplicada.
Porque un pueblo ha gritado, ¡libertad!, vuela el cielo.
Y las cárceles vuelan.
Śećanje na Migela Ernandesa
Jedan od Federikovih i Rafaelovih prijatelja bio je mladi pjesnik Migel Hernandes. Upoznao sam ga kad je došao u espadrilama i seljačkim pantalonama iz rodne Orihuele, gđe je bio koźi pastir. Objavio sam njegove stihove u svom časopisu Caballo Verde i bio sam uzbuđen iskričavošću i bogatstvom njegove poezije.
Miguel je bio toliko seljak, da je nosio zemaljsku auru oko sebe. Lice mu je bilo poput grudvice zemlje ili krompira koji se provlači kroz korjenje i zadržava podzemnu svježinu. Živio je i pisao u mojoj kući. Moja američka poezija, s drugim horizontima i ravnicama, impresionirala ga je i počela da mijenja. Pričao mi je zemaljske priče o životinjama i pticama. Bio je pisac iznikao iz prirode poput netaknutog kamena, iz čistote prašume, sa ogromnom životnom energijom. Pripvijedao mi je koliko je impresivno nasloniti uvo na trbuh zaspalih koza. Tada bi slušao šum mlijeka koje je dolazilo do vimena, tajanstveni šum koju niko drugi nije mogao da čuje osim ovog pastira koza. Drugi put bi mi pričao o pjesmi slavuja. Španski Levant, odakle potiče, bio je prepun cvjetova narandži i slavuja. Kako u mojoj zemlji ne postoji takva ptica, taj uzvišeni pjevač, Migel želio je da mi predoči najživlji plastični izraz njegove moći. Popeo se na ulično drvo i s najviših grana zviždao ili pjevušio poput njegovih voljenih ptica. Kako nije imao od čega da živi, tražio sam mu posao. U Španiji je bilo teško naći posao za pjesnika. Konačno, visoki državni funkcioner se zainteresovao za njegov slučaj i odgovorio mi pozitivno, čitao je Migelove stihove i kazao da mu se divi i da Migel samo treba da kaže koji bi položaj želio da dobije i da će ga dobiti. Oduševljen, rekao sam pjesniku:
—Migel, konačno imaš sreće. Vikont ti daje položaj. Bićeš visoki službenik. Reci šta želiš da radiš i dobićeš imenovanje.
Migel je ostao zamišljen. Lice sa velikim preranim borama bilo je prekriveno velom duboke zamišljenosti. Prolazili su sati i tek popodne mi je odgovorio. Sjajnih očiju, kao neko ko je pronašao životno rješenje, rekao mi je:
—Može li vikont da mi povjeri da čuvam stado koza, ovdje blizu Madrida?
Migel je ostao zamišljen. Lice sa velikim preranim borama bilo je prekriveno velom duboke zamišljenosti. Prolazili su sati i tek popodne mi je odgovorio. Sjajnih očiju, kao neko ko je pronašao životno rješenje, rekao mi je:
—Može li vikont da mi povjeri da čuvam stado koza, ovdje blizu Madrida?
Śećanje na Migela Ernandesa ne može da pobjegne iz dubine mog srca. Pjesma levantskih slavuja, njihove zvučne kule uzdignute između tame i cvjetova narandži, bile su u njemu opsesivno prisutne i bile su dio materije njegove krvi, njegove zemaljske i divlje poezije u kojoj su se sjedinjavali sve jarke boje, miris i glas španskog Levanta, sa bogatstvom i mirisom moćne i muževne mladosti.
Njegovo lice bilo je lice Španije... Njegove žarke oči, gorele su na sprženom i vjetrom stvrdnutom licu, bila su to dva zraka snage i nježnosti... U mojim godinama pjesnika i lutajućeg pjesnika mogu da tvrdim da mi život nikada do tada nije dao priliku da promatram fenomen takve vokacije i takve električne verbalne mudrosti...
Migel Ernandes, koźi pastir, preobrazio se u borbeni stih. U vojničkoj uniformi recititovao je svoje stihove na prvim vatrenim linijama...
Migel Ernandes potražio je utočište u čileanskoj ambasadi, koja je tokom rata dala azil ogromnom broju od četiri hiljade frankista. Tadašnji ambasador, Karlos Moria Linč, odbio je da da utočište velikom pjesniku premda se predstavljao kao njegov prijatelj. Nekoliko dana kasnije, uhapsili su ga i zatvorili.
Keine Kommentare:
Kommentar veröffentlichen