Mirko Banjević, Brijest

Brijest pred Biljardom, Cetinje, Crna Gora

Pred Njegoševom Biljardom na Cetinju raslo je drvo sa velikom krošnjom. Njemu u pohode išli su Crnogorci, kao Homerov Odisej u Dodonu, po savjet božanskom lišću. Vjerovali su u njegovu mudrost i snagu. Pod njim je kao Herkules sjedio Gospodar Crne Gore i dijelio pravdu. A kad je hrast uginuo iz “nekog slijepog prerasuždenija” njegovu ulogu preuzeo je Brijest. Njega su srbijanske okupacione vlasti ubile noću 1918. godine, planski, tajno i precizno. Htjeli su presjeći naše sjećanje na prošlost; htjeli su da nam uzmu to što nije moguće - naše genetsko pamćenje. Pjesnik Mirko Banjević, posvetio je tom drvetu jednu pjesmu.

Mirko Banjević

BRIJEST 

U tihoj, 

u noći gluvoj 

tristoljetni krstati Brijest, 

gust kao šuma, 

vrisnuo je muklo... 

Rastao je zeleni Brijest 

da zagrli bijeli svijet, 

da stigne vrhom do neba, 

da se razruni u beskraj. 

Skupljale se u hlad debeli 

gomile mrkih ljudi 

na odmor,

na dogovor... 

Rađale se velike misli 

dok toplo sunce rudi. 

ljudi su ispod sjeni 

izrastali ko brijest snažni. 

Tri put u noć, 

u muklu žalosnu noć, 

jeknuo je neko slomljeno. 

Rasla je Lovćen planina, 

a zorni zeleni Brijest 

rastao nasred grada. 

Udubile se sočne žile 

u žljebi kamenite, 

snagom vjekova. 

I svako 

tvrdo Jutro 

kad grane veselo sunce žuto, 

ponosnom kitom, 

pokretom širokih grana, 

krikom — 

stubova njihom 

glasio se visoki džin 

nad gradom, 

nad selom, 

nad radom, 

nad kolibom, 

umornom rukom, 

nad suvom pojatom pukom. 

noć skamenjenu, pustu 

razdrije golem jauk. 

Tu dugu, stravičnu noć 

— htjeli su tako — 

ušuljali se, 

prikrali, 

ščepali — 

tebe su pritisli zvjerski, 

stegli. 

Pomoći nije bilo. 

Bila je mrčava noći. 

Na te se kišom sručilo: 

stotine udara, 

zamaha, 

mučkih oštrih sjekira, 

bijelih sindžira, 

šaka 

divljih došljaka. 

Crnim gvozdenim kljunom 

potkopali te — 

mučki ti dušu vadili. 

Razrivali kremenje sivo, 

rovili žilavo tlo, 

odgrtali, vukli, 

trgali ti duboke žile, 

sjekli čupali tkivo, 

krvne kidali vene, 

Sa zemljom — 

sa životom 

tebe su rastavljali. 

Ti si ljuljnuo silno, 

davao divovski otpor, 

posegao si bregove, 

zemlju... 

I nije pomoglo. 

Te bezočne i podle noći 

lupeški 

tebe su tuđe 

svirepe 

stotine ruku, lanaca 

iskorijenili. 

Privukli ogromna kola 

Zgrabili te žedno, suludo — 

odvukli veliki plijen. 

Nijesmo bili nad dubokom rapom, 

niti te vidali! 

Suva pjeskuša zemlja, 

iz krvi tvojih žila, 

žedna se pojila. 

Srž je šibala mlazom — 

jetkim krvavim sokom. 

Otsječene satrte grane 

ronile suze rosne... 

U Lovćen odjeknu glas 

prignječen tmuo — 

niko ga nije čuo! 

Progutale ga aluge, 

pronijeli pusti vjetrovi, 

lomili bregovi... 

Te noći pod golom planinom 

pao je spomenik živi — 

Brijest veliki. 

Na široka grunuo leđa, 

razbio muške grudi, 

slomio granate ruke. 

Zemlja je tutnjela tupo, 

stablo se rušilo muklo, 

granje kršilo bolno... 

Te noći grabive, vučje 

stotinu tovara drva — 

teške pragove brda, 

od tebe su sasjekli. 

Oćerali na kola puna 

velika tvoja runa 

kroz tamnu noć, 

nekuda... 

Te tučne surove noći 

tebe su ukrali sramno, 

kršni Brijeste-planino! 

Razrita zjapi poljana 

i šira je rana 

no što hvataše hlad, 

đe dodiše nekad 

đedovi, očevi naši, 

moji, 

đe svježinu pili smo mi. 

Mračnu zatrpaše jamu 

što jadno boli u srcu. 

I nestade ti 

kao i mnogi! 

Ah! kad si divljački mučen, 

rovitim drumom vučen, 

padaše rumena rosa; 

umukao šum i glas, 

visi otkinuta kosa, 

prelomljen krupni stas, 

a za tobom, u muku, 

iskopnici kao zvijeri, 

gaze tišinu večeri — 

kroz tamu nijemu kukavički se vuku! 

Jutro — 

izronilo tužno. 

iz kuća provali gnjev... 

Na vrelo Cetinje, 

zorom, 

na počinak stari, 

putnik banuo 

mirisan od puta gorom. 

— Kud svraćeš umorni brate? 

Jutros je u gradu praznina, 

golema provalija crna 

sravnjena tone planina... 

Uronuo zeleni hlad 

u jezivu noć — 

u nepovrat. 

Nalik na kamen 

stao je putnik 

— u srcu je gorio plamen — 

gleda sumorno čovjek 

u modri prostor prazni 

što vapi 

i đe poznaka nema 

od drveta našeg, putničkog. 

O, ko će da rashladi 

dugi i teški put? 

Noć pogana, podmukla 

pritisla prigušen krik, 

spržila golemi Brijest — 

snagu, povijest. 

I na tom nemirnom mjestu 

zar, 

da se skameni zemlja, 

da dubi studena ploča? 

Ah!

O, 

kako bi bilo to, 

planinski dive, 

ako ostade igđe, 

u dubini zemljine vlage 

tvoje ijedne žile, 

ukopane žive, 

da silinom sirove snage, 

iskonske poslednje jače, 

silovito opet izbije, 

rasprši crni kam — 

da brijest išiklja mlad! 

Iz knjige pjesama Šume, 1939.